Због чега сам ја учитељица

Сваки радни дан у школи почиње  другачије. Често уз галоп, радосне дечице, која на сунцу, по снегу и киши, весело трче ка учитељици која стиже у школу. Онда некако уобичајено питају ,не да ли, него шта могу да понесу из аутомобила до учионице. Сами већ знају по узрасту да се расподеле. Они старији ће узети торбу, а млађи књигу, хамер или кесу за помоћну радницу, а свако по нешто. Свежи, будни, орни за рад, моји ђаци пешаци, дочекују почетак првог часа. Они које родитељи довозе још увек су поспани, али бистар ум се буди у жељи за знањем.

Оним кишним данима, учитељ помогне покислом детету, полако масира промрзле прстиће, који су се до школе накупили свежих јесењих плодова, суши јакну, суши ноге, суши књиге, храни, јер  смо скоро сви прошли кроз исто, и разумемо. Час почиње на време, онда када суво, сито и весело дете седне у своју клупу. Све на време, без кашњења, одлагања и сажаљења.

Чаролија почиње с децом и само због деце. У школи се описмењавамо, овладавамо општим сазнањима и општом културом, али оно што је најважније, учимо се да будемо добри људи. Помажемо, саосећамо, дружимо се, радујемо се и бринемо заједно.

Породице мојих ђака су као и у сваком другом месту. Хеј, замисли, ја радим, захваљујући тим породицама, посао који волим највише на свету! А родитељи воле своју децу, раде, стварају услове и када не постоји начин, схватају, подржавају, коригују, и воле, као и сви други, они пре свега, воле своју децу. Како? На начин који прија њима, њиховом детету, на начин како су их њихови родитељи волели, или онако како су знали да покажу. Али сваки родитељ ВОЛИ своје дете. А деца ко деца, мирна и несташна, тиха и гласна, будна и поспана, весела и тужна, концентрисана и расејана…и још много тога и све то у једном детету…макар се једном догоди да исплива, баш тако без увијања. 

А сви смо понекад нечега жељни. Једнога дана нам треба више разумевања, другог љубави, трећег падршке и све тако у круг, а да не спомињем притисак од савременог друштва и технологија која је све јефтинија, доступнија, а немају сва деца исто. Џаба свима што им говоре да  то није потребно, ако друг има таблет, због чега  су му родитељи купили, ако је бескористан, хајде сад објасни свете.

А од деце се очекује:

„У школи се очекује да будем пристојан, исто тако на улици и у кући, а ја сам ваш модел. Решавам проблеме на исти начин на који их и ви одрасли решавате. Често не знам да одвојим оно шта смем од онога што не смем јер ви одрасли нисте доследни. И зашто се чудите када опсујем када и вама често „омакне“. Ја нисам безобразан, ја не знам другачије да реагујем од онога како ви реагујете.

Ја сам збуњен.

Ја се буним.

Ја сам тужан.

Ја сам несигуран.

Треба ми ваша љубав.

Треба ми ваша пажња.

Хоћу да се радујемо заједно!

Треба ми више разумевања.

Помози ми и научи ме!“

Овако доживљавам дете са „излетима“ у понашању. Овако и никако другачије. Не постоји безобразно дете, у њему живи оно које вапи за помоћ, дете које не зна да изговори шта га мучи, плаши се, или је изгубило поверење у одрасле. По мом мишљењу не постоји особа која не може да се промени и постане боља, само ако то жели и ако у његовом окружењу постоји човек који се нада. Верујем у то и НИКАДА нећу престати!!!

Данас када сам дошла у школу кажу: „Видиш онај твој ђак направио проблем! Понаша се непристојно, и то ти је хвала што си се толико залагала и што си штитила. Па ти опет помажи!“ А ја кажем да ћу УВЕК, убудуће и докле год будем радила са децом тако поступати. Јер, ако је један савет примењен, ако је једна особина прешла у своју бољу верзију, ми смо УСПЕЛИ, ми смо ПОБЕДИЛИ, ми идемо НАПРЕД! И зато ја стојим иза сваког од њих. Не дам да се говори лоше о њима, него о поступцима. И да, БРАНИМ. Верујем да ће се особина коју хвалим, родити иако је сада нема. Ја дишем за свако, дрхтим за свако, разумем  и верујем у свако дете. И не, нисам разочарана, када се тај проблем појави. Ја верујем да све што је данас било толико страшно, сазрело да се мења. Ја се не стидим својих ђака, стидим се ако нисам дала све од себе.Дете, тај човек с великим почетним Ч има слободну вољу и право да погреши, а моје је да исправљам, причам!

Школа треба да буде место у коме ће се дете осећати срећно, прихваћено и заштићено. СВАКО ДЕТЕ.

Осване, често,  дан за крупне промене. Тада разговарамо, анализирамо, причамо о свему што се добро могло урадити, насупрот ономе како се одреаговало. Онда још више контролишем, дишем за врат, будем досадна и напорна, али знам да ћу успети.

Децо, ви ћете одрасти у добре људе, СВИ ДО ЈЕДНОГ!

И баш због тога сам учитељица!

Ја верујем  у вас!!!

Портфолио ученика

Употребила сам идеје колега с Интернета, прилагодила, додала садржаје и направила потрфолио за моје ученике!

Не сумњам  да ћемо на крају школске године прелиставати занимљиве садржаје!

Почиње уписивање у ЂАЧКИ ДНЕВНИК!!!

Spomenar-2         no11378_k1