Утицај различитих фактора на процес васпитања и образовања детета

10989134_334571156750832_5340077240508881609_nСви имамо очекивања… очекујемо од родитеља, брата, сестре, рођака, комшије, пријатеља…и тако се круг шири у бесконачно. Шта би било када бисмо очекивали само од себе? Љутили бисмо се мање, имали бисмо мало више разумевања, хиљадама разлога би опрадвали, мало замерали, још више волели.  Када ме заспе гомила питања и недоумица, о животу, увек се запитам шта могу да изменим код себе, где сам посустала, коме могу да помогнем сада, шта могу да урадим боље…и све тако у круг.

Још увек се нисам остварила у улози родитеља, али као учитељ имам очекивака од својих ђака. Очекујем да буду добри другари, да деле, штите једно друго, да заволе добре особине људи који их окружују, да их зидају у себи, чврсто, да постављају темеље самосталности, поштовања других, самопоштовања, радне навике, да жеља за напредовањем и сталним усавршавањем никада не пресахне. Жељама никада краја, а очекивања понекад премаше могућности. Из много разлога: тешког дана, нерасположења, незаинтересованости. И увек питање: „Због чега?“ Понекад заборавим да сви не можемо баш све, учитељи да уче, а ђаци да науче. Процес сложен, узајам, дуготрајан, а мерљив највреднијим тренуцима среће и индивидуалним успесима.

Заборавимо се…Али не само учитељи, често и родитељи забораве да посматрају дете унутрашњим оком, ма колико се трудили. Не због тога што не желимо…већ смо сви у истој трци…за бољим послом, за бољим условима на раду, за лепшим животом… и сви журимо: журимо да урадимо, поправимо, оперемо, зашијемо, надоградимо, купимо, продамо, набавимо, заменимо….А дете чешће ћути о себи, а треба му помоћ да разуме свет, да се одбрани и прихвати само добро, а опет да се уклопи у систем и живи.

1518217_334571636750784_5089519326419674844_nДок не посетим породицу у којој дете одраста тешко могу да призватим слику у коме је дете „само“ дете, несташно, весело, разиграно, слободно, окружено љубављу, пажњом, сигурношћу или све насупрот томе.

Својим ђацима одлазим у кућне посете да бих призвала атмосферу у којој одрастају, да бих ја разумела, оправдала пред другима, помогла или усмерила.

На два школска часа у радионици с мамама својих ђака смо се подсетиле да је дете само оно што се налази испод маске лепог, уредног, доброг ђака на кога утичу разне струје и добре, али и оне друге, мање добре.

Након заједничког дружења, разговора, рада, надам се да смо сада сви, и оне и ја, почеле да доживљавамо дете као скуп свега онога што воли, онога о чему размишља, чега се плаши, кроз склоности, могућности и надања, кроз око ДЕТЕТА, а не онако како ЈА хоћу.

„Ја сам оно што видим, чујем, осећам и много више од тога.“

Ослушни  и ти.

Данијела Терзић

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s